Историјат

______________

Доношењем Закона о Државној Архиви Краљевине Србије 2/14. децембра 1898. године основан је Архив Србије.   

Оснивање Архива Србије


Идеја о оснивању установе која би прикупљала и чувала документа која су настала радом државних органа, институција и појединаца први пут се јавља на састанцима Друштва српске словесности 1846. године. Већ следећа године у Србским новинама је објављен чланак о потреби оснивања архива:

Ако ћемо цељ ову, да се, то јест, званична акта старија од новијих одвоје и чувају, да постигнемо, нужно је, да се начини овде у месту зграда једна од доброг и тврдог материјала под именом Н а р о д н о г  А р х и в а. Зграда ова морала би на таквоме месту бити, да је од пожара, колико је више могуће, сачувана; а то се постићи може не само кад се зграда тврдо сазида, него кад је на месту од других кућа доста удаљеном […]

Istorijat zgrada

Архив Србије је основан 2/14. децембра 1898. године доношењем Закона о Државној Архиви Краљевине Србије. Почео је са радом 1900. године под називом Државна Архива Краљевине Србије. Први управник Архива Србије био је др Михаило Гавриловић, који је радио на организовању институције по узору на савремене европске архиве. Поред управника, стручно особље Архива чинили су секретар Миленко Ранчић и два писара – Јован Ивковић и Радоје Домановић, први српски сатиричар.
Од 1900. године почиње пријем архивске грађе. Најпре су преузета документа Књажеске канцеларије, Попечитељства иностраних послова, Великог народног суда и ранијих државних надлештава. У тим годинама поклонима и откупима преузимане су и значајне приватне збирке докумената, а прикупљана је и архивска грађа из страних архива.

Првих деценија постојања рад институције био је условљен низом проблема, међу којима су најактуелнији мали број стручног особља и недостатак одговарајућег простора за смештај архивске грађе (депоа) у зградама које су изнајмљиване за потребе Архива.
У току Првог светског рата, са намером да се сачувају највреднија документа, део архивске грађе био је послат из Београда у Ниш и Крушевац, док је један део грађе остао у депоу. Приликом повлачења српске војске, грађа која је пренета из престонице делимично је уништена, делом изгубљена, а највећим делом завршила је у вагонима који су остали на железничкој станици у Крушевцу. Напорима појединаца: др Марка Т. Лека, заступника председника Српског црвеног крста, Живана Живановића, државног саветника и Љубомира Ковачевића, члана Српске краљевске академије, ова архивска грађа је сачувана.
Зграда наменски грађена за Архив Србије подигнута је 1928. године према пројекту архитекте Николаја Петровича Краснова, руског емигранта, запосленог у архитектонском одељењу Министарства грађевина Краљевине СХС/Југославије.
У току Другог светског рата Реферат за архиве при Управном штабу војног заповедника Београда вршио је планску пљачку архивске грађе Архива Србије. Зграду Архива је у два наврата узимала на коришћење немачка војска, те је део архивске грађе пренет на Технолошки факултет и у Универзитетску библиотеку, а најзначајнија документа била су смештена у трезор Народне банке. После Другог светског рата започет је процес реституције архивске грађе који још није завршен.
Непосредно после завршетка Другог светског рата Државна архива је вршила функцију централног архива Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ). У овом периоду oдржана је прва изложба докумената, објављена је прва збирка докумената, а организован је и први архивски течај. Општи закон о државним архивима за територију ФНРЈ донет је 1950. године, а јануара 1951. године и Закон о државним архивима НР Србије. Тиме је унапређен законски оквир рада Архива Србије, који је постао централни архив у оквиру архивске мреже НР Србије.

Istorijat 2

Архиву Србије је 60-их година припојен Задружни архив и архивски део Института за историју радничког покрета Србије. Поново је покренуто питање смештаја архивске грађе. Године 1970. Архив Србије је добио нову зграду у Железнику (Булевар младих бр. 5). Смештај грађе у два депоа условио је и усклађивање организације рада институције. Тада је уведена подела Одељења за обраду грађе на Одељење архивске грађе старог периода и Одељење архивске грађе новог периода.

 

 

Архитектура зграде


Питање пројектoвања наменски подигнуте зграде за државни архив решено је залагањем Ристе Одавића, управника Архива Србије, који се боравећи у белгијским државним архивима, упознао са организацијом рада и структуром архивских објекта. Коначно је 1925. године одлучено да се зграда подигне у непосредној близини Карнегијеве библиотеке, на простору Старог тркалишта, на универзитетском земљишту, у Владимировој улици, данас Карнегијевој бр. 2, као део комплекса универзитетских зграда.

Зграда Државе архиве подигнута је према пројекту архитекте Николаја Краснова, руског емигранта, запосленог у архитектонском одељењу Министарства грађевина Краљевине СХС/Југославије. Николај Петрович Краснов, који је у Београд стигао 1922. године као већ искусан и потврђен архитект, радио је у архитектонском одељењу Министарства грађевина пуних седамнаест година, руководећи пројектантском групом за монументалне грађевине.

Планове за зграду Државног архива Краснов је израдио у периоду од 1925. до 1928. године, када је и усељена новоизграђена зграда.

У српској архитектури новијег доба зграда Архива Србије представља један од незаобилазних и најдоследнијих примера архитектуре академизма. Подигнута је као једноспратно монументално здање, у основи изведено у облику обрнуто постављеног слова „Т”, са главним, попречним трактом окренутим Карнегијевој улици, и подужним управљеним ка дворишној страни. У главном, попречном крилу објекта Краснов је сместио радне и административне просторије, док је подужни део зграде, окренут дворишту наменио њеним депоима. Основна намена и карактер објекта недвосмислено су одредили његово строго класицистичко композиционо решење, како у распореду маса, тако и у декоративној обради фасадних површина. Својим основним фасадним склопом здање Државне архиве потенцира миран хоризонтализам пресечен централном ризалитном масом и крајњим бочним, просторно повученим партијама. Компонована је у виду монолитног правоугаоног блока, са репрезентативном обрадом његовог средишњег дела.

Подигнута у делу Београда у којем се налази више значајних јавних здања, од Варошке болнице и палилулске Основне школе до зграда Правног и Техничког факултета, Универзитетске библиотеке, цркве Св. Марка и зграде Поште, зграда Архива Србије једна је у низу која својим ликовним обележјима и данас краси овај део Београда.

Istorijat 3

Управници Архива Србије


Комисија која се 1866. године бавила питањем оснивања и уређења Државног архива, покренула је, између осталог и питање квалификација и квалитета који су захтевани од њеног будућег управника и том приликом констатовала:

Управитељ архиве морао би бити човек научно изображен, нарочито познавајући нову историју нашег народа и отечества србског, тако да би умео оценити важност сваког акта и писмена.

У погледу положаја, принадлежности и осталих чиновничких права, управника је требало изједначити са професорима Велике школе и управницима Народне библиотеке и Музеја.

Др Михаило Гавриловић (1900–1911)
Рођен је у Алексинцу 1868. године. Школовао се на Великој школи и на Сорбони од 1891. до 1900. године. Докторску дисертацију одбранио је 1899. године у Паризу. Истакао се као аутор историографског дела Милош Обреновић.

Преузевши дужност управника Државне Архиве у мају 1900. године, наредних десет година радио је на изграђивању и организовању ове институције по узору на савремене европске архиве. У тим годинама прикупљана је архивска грађа за историју Србије у 19. веку, а откупима и поклонима преузимане су најбогатије приватне збирке докумената. Почело се и са успостављањем односа са државном администрацијом у циљу преузимања њених фондова, прикупљана је архивска грађа за српску историју из страних архива. Његовим радом на организацији Државне Архиве постaвљени су темељи архивске службе у Србији.

Др Божидар Прокић (1911–1922)
Рођен је 1859. године у Забојници код Крагујевца. Гимназију је завршио у Крагујевцу, а по завршетку Велике школе 1882. године постављен је за професора Ниже гимназије у Пироту.

Био је студент на минхенској византолошкој школи Карла Крумбахера, где је одбранио и докторску дисертацију о Јовану Скилици, а потом је на Великој школи у Београду предавао на Катедри за средњевековну историју. По оснивању Државне Архиве постао је члан њеног одбора, а затим и њен управник.

Миленко Ранчић (1923–1924)
Рођен је 1853. у селу Овсишту, Крагујевачки округ. Завршио је гимназију у Крагујевцу, а потом дипломирао на Великој школи, на Историјско-филолошкој групи у Београду 1875. године. Две деценије је радио као професор историје и српског језика, библиотекар у Народној библиотеци и Државној штампарији.

Од почетка рада Државне Архиве, 1900. године, радио је као секретар ове институције, да би 1923. године радио као њен заступник, а потом био и постављен на место директора.

Риста Ј. Одавић (1924–1929)
Рођен је 1870. у Београду. Гимназију је завршио у Београду, где је и дипломирао на Филозофском факултету ондашње Велике школе 1894. године. Бавио се књижевним и публицистичким радом.

До 1924. године радио је као начелник Уметничког одељења Министарства просвете. Као државни архивар (директор Државне Архиве) најзаслужнији је за подизање данашњег здања Архива Србије. Његов рад карактерисало је и унапређење архивистике, посебно на пољу прикупљања, сређивања и обраде архивске грађе, као и стварању услова за њено чување и смештај.

За свој рад одликован је орденом Светог Саве V, IV и III реда, орденом Белог орла V и IV реда и орденом Легије части V реда.

Ђурђе Јеленић (1929–1938)
Рођен је 1882. у Трнави, срез опленачки. Филозофски факултет је завршио у Београду 1907. године.

Ђурђе Јеленић је годинама био лични секретар престолонаследника, а потом регента Александра Карађорђевића. Као управник Државне Архиве израдио је Пројекат закона о државним архивима и регистратурама 1935. године, са циљем побољшања архивске службе у Краљевини Југославији.

Др Александар Арнаутовић (1939–1941)
Рођен је 1888. у Пироту. Матурирао је у Београду, где је и дипломирао на Одсеку за југословенску књижевност Филозофског факултета. За доктора књижевности промовисан је на Сорбони 1927. године.

Био је службеник Краљевског посланства у Паризу. Као управник Архива израдио је Нацрт Правила о полагању државног пријемног и стручног испита за службу у државним архивима и учествовао у изради Нацрта Уредбе о државним архивама у Краљевини Југославији.

Добитник је бројних одликовања и награда у Југославији и Француској.

Милан Јовановић Стоимировић (1941–1944)
Рођен је 1898. у Смедереву. Правни факултет завршио је у Београду. За управника Државне Архиве постављен је 30. октобра 1941. године. У међуратном периоду радио је као новинар, директор и уредник неколико листова и агенције „Авала“.

Као публициста и новинар, успео је да сагледа које је мере неопходно предузети ради унапређења архивске службе. Радио је на откупу архивске грађе у приватном власништву и на заштити архивске грађе која се налазила у поседу стваралаца, а као искусни новинар успешно је пропагирао свој рад у штампи. Током 1943. за потребе Министарства просвете израдио је и списак потребних мера за опште побољшање рада Архива, при чему је као најважније послове навео: изградњу нове зграде за потребе архива, организовање архивистичке школе, покретање часописа за архивистику и увођење специјалних служби које би се бавиле конзервацијом и снимањем докумената.

Др Петар Колендић (1944–1945)
Рођен је 1882. у Дубровнику, где је завршио гимназију. Студије славистике и класичне филологије завршио је у Бечу, где је и докторирао 1908. године.

Колендић је био истакнути филолог и предратни професор југословенске књижевности на Филозофском факултету у Скопљу. У периоду 1941–1944. године био је на служби у Архиву, а Главни народноослободилачки одбор Србије одредио га је, 1944. године, да преузме руковођење и уређење Архива. На положају управника остао је до 1945, када је прешао на дужност професора Београдског универзитета.

Др Никола Шкеровић (1945–1954)
Рођен је 1884. у Слатини код Даниловграда. Нижу гимназију завршио је у Београду, а вишу гимназију у Русији. Студије словенске историје и филологије завршио је на Карловом универзитету у Прагу, где је и докторирао.

Као директор гимназије у Пећи Шкеровић је 1941. године додељен на рад у Архив, да би у септембру 1945. био постављен на место управника. Био је научни радник и истакнути сарадник више домаћих и страних листова и часописа и члан Историјског института Српске академије наука.

Едиб Хасанагић (1954–1958)
Рођен је 1914. у Прибоју. Гимназију је завршио у Скопљу, а Правни факултет у Београду.

Истиче се његов допринос на активирању и афирмацији Друштва архивских радника Србије. Био је један од иницијатора организовања пропагандне „Недеље прикупљања историјских докумената“, као и главни уредник часописа Архивски алманах и Архивист.

Средоје Урошевић (1958–1963)
Рођен је 1917. у Доњој Трепчи код Чачка. Завршио је Учитељску школу у Ужицу, а Војну академију у Совјетском савезу.

Као генерал-мајор постављен је на дужност директора Архива Србије.

Јелена Поповић (1963–1967)
Рођена је 1914. у Крушевцу. Дипломирала је 1938. на Одсеку југословенске књижевности Филозофског факултета у Београду.

Као директор Архива Србије допринела је доношењу Закона о архивској грађи и архивској служби 1967. године, којим је Архив Србије одређен за матични архив на територији Републике Србије.

Божидар Манић (1967–1977)
Рођен је 1928. у Пироту. Дипломирао је на Групи за историју Филозофског факултета у Београду.

За време његовог управљања Архивом Србије формирано је Архивско веће и Заједница архива Србије, која је била активна на издавању водича кроз архивску грађу.

Одликован је Орденом рада са златном звездом.

Мирјана Ракочевић-Дајић (1977–1991)
Рођена је 1927. у Бихаћу, у Босни и Херцеговини. Дипломирала је на Групи за словенске језике и књижевност Филозофског факултета у Београду.

Именована је за вршиоца дужности директора 1977, а 1978. године је постављена за директора Архива Србије. Ову дужност је обављала до пензионисања, 1991. године.

Стручно усавршавање, које је стекла на Московском државном историјском архивском институту, омогућило јој је да помогне унапређење архивске делатности писањем бројних архивистичких и историографских радова и превођењем радова страних аутора.

Зоран Вељановић (1991–1993)
Рођен је 1937. у Мачванској Митровици. Гимназију и Правни факултет завршио је у Београду.

Био је вршилац дужности директора Архива Србије од 1991. до 1993. године. У овом периоду посебна пажња посвећена је сређивању архивске грађе српске провенијенције у дијаспори.

Милорад М. Радевић (1993–2000)
Рођен је 1936. у Шекулару, у Црној Гори. Дипломирао је на Групи за социологију Филозофског факултета у Београду.

Истиче се као аутор бројних научних радова из области социологије, историје и архивистике.

Одликован је Орденом рада са златним венцем.

Љубoдраг Поповић (2000–2001)
Дипломирао је на Филозофском факултету 1957. године, на групи за историју.

У Архиву Србије радио је као професор на течају за архивске раднике од 1968. до 1991. године. Радио је у Комисији за реституцију културних добара из Аустрије од 1975–1989. године и на заштити и сређивању архивске грађе српске провенијенције у манастиру Хиландар и Српској православној црквеној општини у Трсту.

Био је вршилац дужности директора Архива Србије од 2000. до 2001. године.

Аутор је више књига са тематиком из историје Србије 19. и почетка 20. века и преко 250 радова из историје и архивистике, међу којима је и уџбеник из архивистике.

Мр Владимир Милосављевић (2001)
Рођен је 21. јануара 1953. у Саратову, Русија. Дипломирао је на Филозофском факултету на одсеку за историју. Магистрирао је 1989. године. Током 2001. године био је вршилац дужности директора Архива Србије.

Аутор је више научних радова, активно је сарађивао са редакцијама часописа Југословенски историјски часопис, Архивист и Архивски преглед, преводио стручне текстове и чланке страних аутора са руског језика на српски, преводио садржаје и резимеа прилога са српског језика на руски и са македонског на руски.

Јован Пејин (2001–2003)
Рођен је 1944. године у Кикинди. Дипломирао је на Филозофском факултету.

У Архиву Србије био је запослен од 1971. до 2010. године, а директор ове институције био је од 2001. до 2003. године.

Као архивски саветник са богатим искуством на сређивању и објављивању архивске грађе, аутор је преко 300 стручних радова на пољу архивистике и историографије.

Вјера Митровић (2003–2007)
Рођена је 1949. у Даниловграду, у Црној Гори. Дипломирала је на Групи за историју Филозофског факултета у Београду. Радећи дуго година у Архиву Србије, стекла је стручно звање архивског саветника.

Др Мирослав Перишић (2007– )